ЦРВЕНО И ЗЛАТНО
Представа о односу, небу, води и ватри у којој су се нашле две узишене хероине Милица и Јефимија, наше достојанствене преткиње, мајке. Са непоновљивом храброшћу и догматском присутношћу у чину аутохтоне и заувек примарне свету и Србији. Њихова животна борба, њихов однос и лојалност у моментима мрака, трагања на путу ка светлости и највишим дубинама.
Знамо ли заиста ко је била кнегиња Милица?
Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија, рођена је око 1335, а преминула 11. новембра 1405. у манастиру Љубостиња) је била владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњевековна списатељица и православна светитељка.
Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.
У “Житију кнеза Лазара” из 1392. године, за кнегињу Милицу се каже: “Беше рода светла и славна и, нарочито, од царског неког корена, племена светог Симеуна Немање, првог господина Србима”.
Ту се упознала и заволела са кнезом Лазаром Хребељановићем, тада на служби у царском двору, за кога се и удала, 1353. године, уз благослов цара Душана и царице Јелене.
Са Лазаром је изродила пет кћери: Мару, Драгану, Јелу – Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су седморо деце.
[layerslider id=“92″]
——–
Живот нам никада не даје више него што можемо поднети, а некада је баш бол најбољи пут до спознаје. Име монахиње Јефимије јесте симбол боли, али и симбол љубави. Као деспотица Јелена и монахиња Јефимија спојила је пролазност и вечност, веру у живот и пркос смрти. Била је сведок даровитости судбине и сведок њене свирепости. Била је деспотица, прва жена писац старе српске књижевности и мајка. Од самог рођења имала је све предуслове за успешан и срећан живот онога доба, али њена судбина учиниће да остане упамћена као једна од најтрагичнијих личности српске духовне и књижевне историје.
Рођена је око 1350. године као Јелена, кћи угледног властелина, кесара Војихне. Удала се за српског деспота Угљешу Мрњавчевића са којим је убрзо добила сина. Живот је деспотици Јелени лако могао бити велелепан, богат, испуњен срећом и смислом. Али срећа и благостање младе деспотице бејаху краткога века. У изузетно кратком временском периоду живот јој је сручио на леђа све бреме нимало милосрдне судбине.
Са свега 22 године суочила се са најтежим животним недаћама које се могу догодити једном човеку. Изгубила је све што је имала, све што је испуњавало и чинило живот смисленим. Изгубила је породицу, имање, приходе и државу. Најпре јој умире отац, потом и син, а на крају губи и супруга Угљешу у бици код Черномена 1371. године. Али оно што је засигурно оставило највећи траг и обележило њен целокупни потоњи животни пут јесте управо трагични губитак четворогишњег сина.
Прешла је пут од младе деспотице до удовице, прогнаника, сироте монахиње. Након недаћа окрутне судбине, а по обичајима средњега века, замонашила се узевши монашко име Јефимија и отишла у државу кнеза Лазара, где је пронашла уточиште. Живећи на двору кнеза Лазара постаће сведок многих страдања свога народа, укључујући и Косовску битку 1389. године, када након свега, губи и свог тадашњег заштитника, кнеза Лазара.
Прича о онима који су преживели Косовску битку, о онима који су живели и морали да се, у тако тешком времену боре за своју земљу, прича о Милици И Јефимији, њиховом жртвовању за своју земљу и за свој народ, али и универзална прича о безусловној љубави И зртви, која, ипак, постаје могућа кроз страдалниство. То је срз представе. Урадјена је према тексту Бозидара Кнезевица и Ивице Видановица који потписује режију.
Реч писца:
Кад дође тешко време, онда и реч отежа – чак и она која је некад била лака и свакодневна или она обична и неважна, која се говори у ветар и која сутра неће значити ништа, одједном више није реч, већ млински камен.
А кад су и обичне речи тешке као камење, онај ко изусти неки велику одлуку изустио је планину. А планине трају вековима.
Женске планине су теже од мушких. И црвеније и златније.
Божидар Кнежевић
ЦРВЕНО И ЗЛАТНО“
▪️▪️▪️▪️▪️
Текст – Божидар Кнезевић
Резија – Ивица Видановић
Костим – Верица Ракочевић
Композиција „Цар Лазар“ – Нинослав Адемовић
Сценографија – Зоран Ћалија
Лектор-Др. Проф. Радован Кнежевић
Уникатан накит – Јелена Нововић
Техницка подрска – Никола Исаиловић
Играју:
Јефимија – Јелица Ковачевић
Милица – Драгана Вујић
